Hasib, Sadžab, Mehdi, Subhan, Hasiba… Osmeh, radost, igra, sreća… Plač, tuga, strah… Šta jedno dete zna?! Zapravo, šta to isto dete treba da zna i doživljava u godinama kada je igra i škola jedina njegova okupacija? Njegov život postaje jednačina sa mnogo nepoznatih. Treba da nauči kako da se snalazi za svoje i sebe jer jedino tako može da prođe ovu izbegličku matematiku.

Dolazimo u kamp, a majke i deca nas nestrpljivo čekaju. Trče ka nama i viču ,,hajde, idemo u učionicu, imamo čas!”. Hvatamo se za ruke i odlazimo u njihov beg od stvarnosti. Odlazimo tamo gde su sigurni i gde mogu iskazati svoju maštu, ali i brigu. Bojimo crteže na kojima su zvezda, zastava Avganistana i kuća. Zatim ih ponosno lepimo na zid. Igramo ,,Ne ljuti se, čoveče” i svi u glas vičemo i radujemo kad dobijemo broj šest. Brojimo polja na srpskom, engleskom i persijskom. Majke na crtežima ispoljavaju svoju tugu za muževima i ostalom decom.

Učimo da pišemo latinicu i pišemo njihova imena. Na persijskom i na srpskom jeziku. Tako osećamo da smo im bliži i pokušavamo da im kažemo da mislimo na njih. Osim Hasiba, koji ima deset godina, svi govore samo farsi. Ali mi se svi lepo razumemo. Jezik nam tu nije važan. Ništa tu, zapravo, nije važno. Samo naša igra i mi. U jednom trenutku smo zečevi koje oni pokušavaju da uhvate, pa to preraste u golicanje i smeh, a već u drugom dobijamo imena poznatih fudbalera i igramo pravi fudbal. Pevamo i igramo nacionalne igre i tako ne dopuštamo da se osećaju kao da su izdali svoju zemlju.

Neumorni smo i uživamo u malim stvarima. Uživamo u iskrenom dečijem osmehu i u sigurnim pogledima majki koje nam daju želju i motivaciju da nastavimo. Nastavlja se njihova borba za životom bez straha, a i naša, da ih dočekamo i postavimo naša leđa da podele svoj teret. Ljudi su. Ljudi smo. I to je dovoljno.

Olga Zdravković, prevodilac za arapski jezik
u Caritasovom timu psiho-socijalne podrške u Beogradu

Rad timova psiho-socijalne podrške finansira Ministarstvo spoljnih poslova SR Nemčake i Caritas Nemačke