Najteže je biti sam. Kada se na to doda jedna od naopakijih bolesti koja vam onemogući normalan zivot, mislite da je to najgore što može da vam se dogodi. Borba sa samoćom, bolešću i ostalim nedacama koje idu uz nju je dovoljna da u životu ostavi posledice i na psihičko zdravlje. Gospođu Zlatu Vidaković (62 godine), koja boluje od raka i kojoj je leva ruka potpuno nefunkcionalna, je pored svih ovih nevolja, zadesila jos jedna bolna situacija. Ovo je njena prica.

• Ustala sam negde oko 8 sati, izasla na verandu i popela se na potkrovlje. Pogledala sam kroz prozor, jer je kiša padala. Kada sam silazila, kao da je neko zaleđenu kocku vode gurnuo prema dvoristu, otprilike metar i po visine, braon boje. Odjednom je vodostaj postepeno rastao, ja sam samo uspela da sletim niz stepenice, da obujem patike i uzmem zdravstvenu i ličnu dokumentaciju. Otisla sam na potkrovlje, gde me je uhvatila panika. Voda nosi sve, šumi, ja vičem, prolaze čamci, ali niko me ne čuje, a vodostaj postaje sve veći. Nosi pred sobom: kosnice, bojlere, ograde, životinje, ugalj. Meni je, na primer, 3,5 t susenog uglja iz šupe odnela. Šupa je bila zatvorena, ali je voda otvorila vrata. Onda sam zvala štab za vanredne situacije i rekla sam da se nalazim u potkrovlju. Rekli su mi da ih cekam. Tek je u 4 sata popodne žandarmerija dosla po mene i kao bebu sa terase su me preneli u čamac, s obzirom da mi je jedna ruka nepokretna i ne mogu da ih zagrlim. Tada su nas odveli u osnovnu školu “Jefimija”. Tu sam prenoćila i primila injekciju za smirenje i protiv bolova, jer čim je nervoza jača, odmah su i bolovi pojačani, da bi nas sutradan premestili helikopterom u Jakovo, jer je počela voda i u školsko dvoriste da ulazi. Tamo su nas stvarno lepo primili, dali su nam pribor za higijenu i sendviče. Sutradan su nas opet prebacili u školu, jer su se plašili da će voda stići i do Jakova, ali tamo nisam mogla da boravim zbog bolova i terapije koju uzimam. Kasnije je rođaka iz Kaluđerice dosla po mene i narednih dana sam boravila kod njih. Kad sam se vratila u Obrenovac, sin i njegovi drugovi su mi pomogli i izbacili iz kuće 25 kolica mulja. Kuća je bila u groznom stanju: parket se podigao, stolarija se deformisala, nisam mogla da zatvorim vrata. Komsija uopste nije bilo kada sam došla, pa su mi rođaci pomogli da oribam sve i da sredim. Mnogo sam tesko podnela ovu poplavu, kad ostanes sam sa vrlo malom penzijom u 62. godini i bez igde ičega, a nemaš nikoga i počinjes od nule. Ova tri tumora sam lakse prebrodila i lakše sam se snašla sa jednom rukom kad je leva prestala da funkcioniše, nego posle poplave kada nisam znala odakle da krenem. To je veoma tesko psihički.

Gospođa Zlata je od drzave dobila 350 000 dinara i od tog novca i materijalne pomoci koju joj je Caritas pružio, u vidu frižidera i nameštaja u vrednosti do 500 evra, uspela je da sredi jednu prostoriju u kojoj trenutno boravi i u kojoj se odvija celokupan njen zivot. Preostale dve sobe su i dalje neuslovne za život, sa obijenim podovima i zidovima.

Već 7 meseci ona je korisnik usluga Caritasovog tima psiho-socijalne podrške: medicinske sestre, psihologa i socijalnog radnika, koji je redovno posećuju. Psiholog sa Zlatom radi na smanjenju stepena akutnog stresa kroz relaksaciju i ventiliranje razgovorom, na povećanju motivacije za povratak uobičajenim svakodnevnim aktivnostima, na motivisanju, aktivaciji i proradi traumatskog iskustva kroz psihoterapijsko savetovanje. Medicinska sestra joj redovno kontroliše krvni pritisak i šećer. Socijalni radnik je uputio Zlatu na druge organizacije od kojih može da zatraži pomoć, sakupljao je sa njom dokumentaciju i vršio ostale poslove vezane za ostvarivanje prava na materijalnu pomoć.

Zlata navodi da su joj posete psihosocijalnog tima višestruko koristile, bolje se psiho-fizički oseća i uspela je da poboljša materijalnu situaciju. Uprkos svemu, ona nastavlja da se bori i nada se da ce doći dan kada će se stanje vratiti na ono kakvo je bilo pre tog maja 2014. godine i velike poplave u Obrenovcu.