Poruka Predsednika Caritasa Srbije mons. Stanislava Hočevara povodom 18. novembra Svetskog dana siromašnih i Nedelje Caritasa.

Naš dragi Sveti otac papa Franjo pred sobom uvek ima jasan cilj: Bogo-Čoveka Isusa Krista i Njegovo Kraljevstvo. A to znači da je sve odnose koji postoje u Tajni Presvetoga Trojstva moguće, barem inicijalno, zaživeti i u ovom našem konkretnom svetu. Između mene i tebe, brate i sestro… Između jednog i drugog naroda u ovom delu Evrope. Moguće je živeti s istinskim ljudskim dostojanstvom, moguće je živeti u iskrenom međusobnom razumevanju, solidarnosti, bratstvu.

Papa Franjo je svestan da je siromaštvo – ali integralno gledano – najdelikatniji »lakmus-papir« svih naših odnosa. Upravo zato je, kao plod Godine milosrđa, na 33. nedelju u crkvenoj godini – a to je nedelja pre svečanosti Krista Kralja – ustanovio Svetski dan siromašnih. Mi katolički biskupi iz Srbije odlučili smo da ta ista nedelja bude ujedno i Nedelja Caritasa (ove je godine to 18. novembra); između ostalog i zato što se tih dana sećamo velikih svetaca koji su znali »sve deliti«. Pomislimo samo na sv. Martina (11. novembra) ili sv. Elizabetu Ugarsku (17. novembra). Treba reći da se aktualiziranje ili konkretiziranje papine vizije pokazuje kao idealno za naše okruženje. Tim više što su spomenuti sveci – sveci naše Panonije.

 Jedinstvena karizma pape Franje

Papa Franjo od samog početka svoga pontifikata pobuđuje iznenađenja. Od onda kad se na Trgu sv. Petra dirljivo naklonio okupljenom narodu i u njemu priznao posebnu duhovnu dimenziju, a sebe nazvao »rimskim biskupom«, pa do trenutka kad je na Veliki četvrtak mladoj muslimanki oprao noge. Svim tim znakovima pozvao je i mene i tebe, dragi čitaoče, da otkriješ i priznaš jednog jedinog Tvorca svega što postoji, a time i jednog jedinog Oca svakog bića koje postoji, pogotovo ljudskog bića. Večni je Otac u smrt poslao – kakve li »lude« ljubavi! – svoga vlastitog Sina. I dok je Njegov Sin, Isus iz Nazareta, bio beskonačno svet i savršen, svako je ljudsko biće ograničeno i grešno. Da, kakve li »lude trgovine« ili »razmene darova« Nebeskog Oca u spašavanju svih ljudi! A možeš li ti, brate i sestro, misliti drugačije nego što misli i deluje tvoj Otac, tvoj Tvorac? Ako se On brine baš za sve, odakle tebi pravo da biraš osobe samo prema svojim simpatijama, po svojim emocijama ili prepoznajući i tražeći neke sličnosti s njima?

Papa je ustanovio Svetski dan siromašnih upravo zato da bismo ti i ja neprestano otkrivali one najugroženije među nama.

A ko su ti najugroženiji među nama…? Sigurno nisu isključivo oni materijalno siromašni, bližnji koji žive u materijalnoj oskudici. Danas je mnogo strašnija duhovna, moralna, kulturna i socijalna oskudica. Recimo: kakvo li siromaštvo vlada na području poznavanja Boga, Crkve… Kako je teško odsustvo čežnje za jedinstvom kršćana… Te tako mi kršćani, umesto da svet povezujemo ‒ neprestano tražimo razloge da se delimo, jedni druge isključujemo ili pak ne priznajemo. Kako strašno Krist trpi na križu današnje istorije!

Papina karizma jeste u tome da može izričito reći: te osobe koje vape zbog tolike neimaštine, upravo te osobe imaju najprodorniji glas – njihov glas Otac posebno sluša i njima s posebnom ljubavlju odgovara. Povijest spasenja to potvrđuje: poziv Abrahamu da »stvori« novi narod, oslobođenje Izraela iz egipatskog ropstva, dolazak Isusa Krista na zemlju – kako su veličanstveni ti Božji odgovori! Bog uvek oslobađa…

Ali papa Franjo tvrdi i ovo: upravo ti i takvi siromasi naši su najbolji učitelji; oni su pravi evangelizatori… Gledajući, naime, njihovo stanje i slušajući iskreno njihov vapaj, tek tako i mi otkrivamo Boga, Njegovu neopisivu ljubav koja sve daje, ali uvek neprimetno i u skrovitosti. A mi ljudi obično ispisujemo velike plakate s iznosima koje smo udelili drugima. Svuda moraju biti istaknuta imena donatora… Služenje siromasima rado koristimo za promociju samih sebe. Siromasi su za nas tek nevažne stepenice da bi naš ja mogao biti prvi, da bi bio izabran ili postao popularan u medijima.

Braćo i sestre, pažljivo meditirajmo o Papinoj poruci za Nedelju siromašnih pa ćemo postati novi ljudi.

Što nam je činiti?

Činimo ponajprije i ponajviše onda kad u sebi pronađemo pravi odnos prema tim pitanjima. Novi čovek nužno će pronaći nove puteve. No evo nekoliko mogućih koraka:

‒ svaka župa (ne samo župnik, nego svi do posednjeg župljanina) neka se okupi na slavlju Euharistije, s posebnom pažnjom potraži u svom okruženju najpotrebitije, dobro ih upozna, s njima se solidarizira i uspostavi novu kršćansku povezanost.

‒ Ili se može povezati s onima koji mogu pomoći; s onima koji su sposobniji ili stručniji od nas za pomoć svima potrebitima. Svi mi možemo tražiti, osobito molitvom, načine takvog povezivanja, da tako dođu do izražaja svi oni koji vape za Bogom; a mi da ostanemo u pozadini.

Svi katolici u Srbiji mogu se putem Caritasa povezivati na poseban način, tako da na prvo mesto ne stavljaju više sebe, svoju partikularnost, nego svoju tipičnu univerzalnost: veru, ljubav, jedinstvo, svedočenje, apostolat, izgrađivanje nužnih struktura… Ako dopuštamo da nama vladaju samo partikularna merila umesto univerzalnih, time smo ponovo prouzrokovali novo siromaštvo, novu podeljenost i fragmentiranost. Samo ako smo jedno, možemo i čuti glas „jadnika“ i na pravi način odgovoriti na njegov vapaj. Lepo je ako sve župe i sve biskupije pronađu načine da uzmognu što bolje predstaviti one koji imaju potreba i za njih prikupiti što više neophodnih sredstava ‒ na primer, to su dobrotvorni koncerti, aukcije i slično.

Braćo i sestre, nadam se da ćemo naći načina kako bismo svi mogli biti u službi oslobađanja onih najpotrebitijih!

                                                                                                                   

mons. Stanislav Hočevar,

beogradski nadbiskup i metropolit,

predsednik Caritasa Srbije