Problemi reintegracije povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji
Svako preseljenje uznemiruje. Pa čak i kada se preselimo u još veći i lepši stan nedaleko od sadašnjeg, ili pređemo u susedni grad radi premeštenja na bolje radno mesto, osećamo nemir, pod stresom smo, brinemo kako će sve proći. Ukratko, treba nam vremena da se naviknemo na novu životnu sredinu i da joj se prilagodimo. Kakav je onda osećaj kada smo prisiljeni da se iselimo iz svoje zemlje ili čak moramo da izbegnemo iz nje? A kakav tek, kada iz zemlje u koju smo izbegli budemo vraćeni, sa ili bez naše saglasnosti?
Povratnici, koji se obraćaju Savetovalištu za povratnike u Caritasu Srbije, ne razumeju više svet oko sebe. Većina njih je romske nacionalnosti. Posle boravka u inostranstvu ovi ljudi se susreću s mnogim poteškoćama u procesu ostvarivanja svojih prava po povratku u Srbiju, kao što su, na primer, pravo na stanovanje, rad, bezbednost i zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i socijalnu pomoć, ukoliko im je ista potrebna. U Strategiji reintegracije povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji Republike Srbije (Sl.glasnik RS, 15/2009) navodi se da su uslovi života u zemlji teški i da ih karakteriše nezaposlenost, veliki broj siromašnih i prenapregnuti resursi socijalnih službi, koje treba da podmire potrebe stanovništva.
U zavisnosti od toga kada su otišli u inostranstvo i koliko dugo su tamo boravili, postoje načelno dve grupe povratnika, od kojih se svaka suočava sa specifičnim poteškoćama u procesu reintegracije:
Povratnici koji su relativno dugo boravili u inostranstvu,
- nemaju dobro razvijenu socijalnu mrežu, dakle prijatelje ili rodbinu, a samim tim najčešće ni rešeno pitanje stanovanja (čak ni privremenog boravka),
- ne znaju ili su nedovoljno obavešteni o tome kako država funkcioniše, koji su postupci u institucijama i kakva su društvena pravila,
- nedovoljno dobro vladaju srpskim jezikom (npr. ne znaju da čitaju ćirilično pismo)
- često nemaju važeće lične isprave, bez kojih ne mogu da ostvare svoja prava.
Povratnici koji su kraće vreme boravili u inostranstvu,
- napustili su svoju domovinu prvenstveno zbog loše lične društvene i/ili materijalne situacije,
- potrošili su svoju ušteđevinu ili pozajmicu na putne troškove do Nemačke ili neke druge zemlje u Evropi u koju u otišli,
- tokom boravka u inostranstvu gube pravo na socijalnu pomoć u Srbiji pošto se ne pojavljuju redovno u nadležnim institucijama socijalne zaštite,
- deca im izostaju iz škole i imaju posle poteškoća da nastave školovanje,
- nalaze se po pravilu u težoj materijalnoj situaciji po povratku nego što su bili pre odlaska u inostranstvo.
Sva istraživanja o povratnicima koja su sprovedena poslednjih godina u Srbiji ukazuju da se u slučaju povratnika radi o loše obrazovanoj socijalnoj grupi sa minimalnim izgledima na zaposlenje. Samim tim je njihova materijalna situacija izuzetno loša. Posebno su pripadnici romske nacionalnosti pogođeni siromaštvom i izloženi životu bez perspektive u često izuzetno nedostojnim uslovima.
Veliki broj ovih ljudi ima veoma loše obrazovanje. Nažalost se znanja i kompetencije koje su stekli tokom svog boravka u inostranstvu, kao što su radna iskustva, poznavanje stranog jezika ili sposobnost prilagođavanja ne valorizuju dovoljno, tako da nemaju skoro nikakve šanse da preko Zavoda za zapošljavanje nađu neki posao. Mnogima ne preostaje ništa drugo osim rada „na crno“.
Posledica toga je da se povratnici često ne mogu da otarase stigme ilegalnosti, koju su stekli tokom svog ilegalnog boravka u inostranstvu i nastavili da imaju zbog ileganog radnog statusa u zemlji povratka, što se od strane velikog dela društva doživljava ili interpretira kao sklonost ove socijalne grupe ka kriminalu. To utvrđuje brojne predrasude i generiše nove, pogotovo kada su pripadnici romske nacionalnosti u pitanju.
Tim Savetovališta za povratnike u Caritasu Srbije je tu da sasluša povratnike koji im se obrate za pomoć i poveže ih sa institucijama i organizacijama koje mogu da im pomognu u rešavanju njihovih ključnih problema, koja su uglavnom vezana za prijavu prebivališta, stanovanje, zdravlje i obrazovanje, ali pre svega za obezbeđivanje sredstava za život.