Caritas Srbije organizovao je 26. novembra 2025. godine u Avliji održivog razvoja u Bogatiću okupljanje organizacija civilnog društva posvećenih razvoju stanovanja uz podršku. Događaj „Delimo iskustva – razvijamo modele stanovanja uz podršku“ imao je za cilj unapređenje međusobnog umrežavanja, razmenu dobrih praksi i produbljivanje razumevanja jedne od najvažnijih usluga socijalne zaštite. Događaj je organizovan u okviru projekta Cordial – Inkluzija bez granica.
Stanovanje uz podršku predstavlja ključnu alternativu institucionalnom smeštaju, omogućavajući osobama sa invaliditetom i drugim ranjivim grupama da žive u zajednici, uz podršku stručnjaka i u skladu sa sopstvenim potrebama, ritmom i izborima. Iako je reč o jednoj od najzahtevnijih i najskupljih usluga, njeni benefiti za korisnike, porodice i sistem višestruko prevazilaze ulaganja.
Prema podacima Komore socijalne zaštite, licencu za pružanje usluge trenutno ima svega osam organizacija, dok ostaje otvoreno pitanje koliko njih uslugu aktivno pruža. Kako je istakla Sandra Perić iz Komore, neophodno je plansko širenje, stabilno finansiranje i dosledno poštovanje standarda.
Izazovi u praksi
Uprkos velikim potrebama, razvoj usluge otežavaju brojni sistemski problemi, uključujući:
- neispunjene strukturalne standarde,
- neujednačenu praksu,
- nedostatak i visoku fluktuaciju stručnog kadra,
- izostanak akcionih planova za sprovođenje Strategije socijalne zaštite,
- nedovoljno plansko upravljanje i skromnu podršku lokalnih samouprava.
Procene pokazuju da bi najmanje 10% korisnika institucija već danas moglo da pređe u stanovanje uz podršku, što ističe i razmere potrebe i odgovornost sistema da ovaj potencijal realizuje.
Dobre prakse iz Srbije
Svoj put razvoja usluge predstavili su udruženja Caritas Šabac i Na Pola Puta.
Udruženje Na Pola Puta kontinuirano pruža uslugu stanovanja uz podršku osobama sa intelektualnim teškoćama još od 2006. godine, pre nego što je oblast bila zakonski uređena. Počeli su sa obezbeđivanjem stanovanja za dva korisnika, dok danas pružaju uslugu za 13 osoba u tri stambene jedinice. Istakli su da je ključno početi skromno, od potreba korisnika, a zatim postepeno širiti kapacitet i nivo podrške. Model grada Pančeva predviđa da lokalna samouprava kofinansira uslugu, dok korisnici učestvuju kroz određenu participaciju. Međutim, u slučajevima kada korisnici ne mogu da plate taj iznos, grad ne obezbeđuje dodatnu podršku, što praktično znači da su upućeni na institucionalni smeštaj umesto na život u zajednici.
Kao ključnu preporuku za one koji žele da pokrenu uslugu, učesnice su istakle da se kapacitet pružaoca gradi postepeno: početi sa manjim brojem korisnika i potrebama koje se mogu kvalitetno zadovoljiti, a zatim postepeno širiti i obim podrške i broj korisnika.
Caritas Šabac je predstavio svoj model usluge i razvojni put. Njihov model se razlikuje od onog u Pančevu jer lokalna samouprava opredeljuje sredstva samo za one koji su bez primanja. Uslugu su razvili na dve lokacije, dok trenutno rade na licenciranju usluge i na trećoj lokaciji. Time je omogućeno da korisnici dobiju priliku za život u zajednici, a ne u institucijama. Predstavnici Caritasa Šabac istakli su i da stanovanje uz podršku daje svoj puni efekat tek kada je povezano sa drugim uslugama socijalne zaštite, pre svega dnevnim boravkom i profesionalnom rehabilitacijom, čime se korisnicima obezbeđuje sveobuhvatna i kontinuirana podrška.
Svoje iskustvo predstavilo je i udruženje ADRA, čija je predstavnica ukazala na brojne izazove tokom procesa licenciranja usluge namenjene mladima koji se osamostaljuju. Kao najveće prepreke izdvojeni su neujednačeni zahtevi i praksa inspekcija, kao i promenljiva podrška lokalnih samouprava, što značajno produžava postupak i odlaže početak pružanja usluge. Upravo takva nepredvidivost sistema često odvraća potencijalne pružaoce od ulaska u proces licenciranja i razvoja usluge, iako potrebe mladih za podrškom ostaju velike.
Lekcije iz Italije
Predstavnice organizacija Evo Ruka, DAN i MNRO Ivanjica podelile su svoje utiske sa studijske posete Milanu organizovane u okviru projekta CORDIAL tokom septembra. Njihova iskustva potvrđuju koliko je sistemska podrška ključna za održiv razvoj stanovanja uz podršku.
Posebno su istakle sledeće elemente italijanskog modela:
- Napredan zakonodavni okvir – uključujući zakon Dopo di Noi („Posle nas“), jedini zakon iz oblasti socijalne zaštite koji je u italijanskom parlamentu izglasan jednoglasno. On obezbeđuje mere zaštite za osobe sa težim invaliditetom koje nemaju porodičnu podršku i formira poseban fond za finansiranje stanovanja uz podršku, čime se sprečava izolacija i podstiče socijalna inkluzija.
- Zakon koji uvodi „Životni projekat“ (Dekret 62/2024) – pristup zasnovan na personalizaciji podrške, gde je osoba sa invaliditetom aktivni nosilac svog plana života. Projekat se prilagođava u skladu sa željama, potrebama i izborima pojedinca, i obuhvata sve aspekte samostalnog života: stanovanje, obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje i uklanjanje barijera.
- Uloga porodice – roditelji se tretiraju kao aktivni partneri, a ne pasivni posmatrači. Naglašeno je da proces osamostaljivanja treba početi dok su roditelji živi, kako bi tranzicija bila bezbedna, postepena i podržana.
- Stabilno finansiranje – postojanje specijalizovanih fondova, poreskih olakšica i drugih podsticaja omogućava održivost usluge i sprečava da teret pada isključivo na porodice ili civilni sektor.
- Jačanje stručnih kapaciteta – u Italiji je jasno prepoznata potreba za stalnim, adekvatno obučenim timovima koji prate korisnika kroz različite faze života. Kontinuitet stručnog kadra smatra se preduslovom za kvalitetnu uslugu.
Zaključak sa ove posete bio je da Italija danas ne govori samo o inkluziji, već o društvenoj koheziji — stvaranju zajednice u kojoj osobe sa invaliditetom žive ravnopravno, u skladu sa sopstvenim izborima. Naučena lekcija je da na promenu ne treba čekati kada se zakon donese, već da se praksa može graditi paralelno, kroz lokalne inicijative i aktivnu saradnju porodica, institucija i civilnog društva.
Zaključak
Stanovanje uz podršku je nezamenjiva usluga za dostojanstven, kvalitetan i inkluzivan život osoba sa invaliditetom. U Srbiji pravo na takvu podršku ostvaruje tek nekoliko desetina ljudi, dok su stotine i dalje u institucijama. Kako je usluga često doživotna, važno je paralelno raditi na povećanju kapaciteta, unapređenju kvaliteta i stabilnom finansiranju.
Ovaj događaj pokazao je da postoji znanje, iskustvo i motivacija, ali i da je neophodna snažnija koordinacija sistema, kao i partnerstvo između lokalnih samouprava, organizacija i porodica.
Ključne poruke
- Stanovanje uz podrškom predstavlja ključni stub procesa deinstitucionalizacije i preduslov za punu socijalnu inkluziju osoba sa invaliditetom.
- Iako je zakonski okvir uspostavljen, praksa ostaje neujednačena, broj licenciranih pružalaca je ograničen, a podrška lokalnih samouprava pokazuje se kao presudan faktor održivosti.
- Iskustva iz Srbije i regiona potvrđuju da je usluga dugoročno održiva, finansijski racionalnija od institucionalnog smeštaja i da korisnicima obezbeđuje daleko kvalitetniji i dostojanstveniji život.
- Lekcije iz Italije naglašavaju značaj individualnog planiranja života, aktivnog uključivanja porodice i stabilnog, dobro obučenog stručnog tima.
- Potrebe za stanovanjem uz podršku višestruko nadmašuju postojeće kapacitete, što zahteva strateško proširenje usluge na lokalnom nivou.
- Najbolji modeli pokazuju da razvoj usluge treba da polazi od potreba korisnika ka sistemu, a ne obrnuto.
