Razgovarali smo s regionalnim koordinatorom Caritasa za jugoistočnu Evropu Danieleom Bombardijem iz Caritasa Italije. Dolazi iz Italije, ali sad živi u Sarajevu odakle prati rad Caritasa i u Srbiji. Evo šta nam je ispričao…
Daniele, vi ste regionalni koordinator Caritasa za jugoistočnu Evropu već više od deset godina. Kakva je struktura te institucije i koji je njen primarni zadatak?
Italijanski Caritas je pastoralna organizacija Italijanske biskupske konferencije: to znači da nije obična italijanska nevladina organizacija poput mnogih drugih. Italijanski Caritas u stvari predstavlja italijansku Crkvu, sa zadatkom da organizuje dobrotvorne i solidarne aktivnosti italijanskih katoličkih zajednica, kako u Italiji tako i u svetu.
Moram da napravim mali uvod, neophodan za razumevanje našeg rada. Jugoistočna Evropa ima veoma posebnu istoriju i geografiju za nas Italijane. Mi i vi smo zaista »komšije«, imamo toliko zajedničke istorije, toliko sadržaja kulture, toliko veza. Geografski smo veoma bliski: ja sam Venecijanac i za mene je Beograd vazdušnom linijom bliži od Napulja!
Ta bliskost takođe je vidljiva u radu Caritasa: zaista je impresivan broj župa, udruženja, biskupija, grupa volontera koji dolaze iz Italije i imaju projekte i prijateljstvo sa zemljama jugoistočne Evrope. Devedesete godine bile su ključni trenutak: kad je bila potrebna pomoć širom jugoistočne Evrope, italijanske zajednice preduzele su akciju i pružile svoju podršku ‒ finansijsku pomoć, ljudsku bliskost, prijateljstvo, duhovnu podršku… Za mene je neverovatno kako 20-25 godina nakon završetka ratova većina tih odnosa i dalje traje!
Stoga rad italijanskog Caritasa u jugoistočnoj Evropi ima dva glavna smera. Prvi pravac je podrška Crkvama i ograncima Caritasa jugoistočne Evrope da bi postajali sve bolji i sposobniji da služe siromašnima na svojoj teritoriji: kao što znate, u vreme komunizma Caritas nije mogao da funkcioniše u istočnoj Evropi, dakle ‒ danas je važno da pomognete lokalnom ogranku Caritasa da razvija svoje veštine. Naš drugi pravac je koordinacija svih italijanskih zajednica koje u ime Crkve dolaze u jugoistočnu Evropu i žele da provode projekte i neguju odnose prijateljstva i bratstva s vašim župama, vašim biskupijama, vašim Caritasom.
Nastojimo da ostvarujemo taj susret italijanske Crkve i Crkava jugoistočne Evrope: to je susret koji čini dobro svima, kao način na koji zajedno možemo da izgrađujemo Evropu koja će biti u većoj meri ujedinjena i pažljivija spram ljudi s potrebama.
Župni Caritas je važan ogranak celokupne organizacije. Kako funkcioniše kod nas i s kojim poteškoćama se najviše susreće?
Caritas, kao što rekoh, nije udruženje poput ostalih. Biti Caritas znači pre svega »izgrađivanje zajednice solidarnosti«. To je praktično ostvarenje glavne poruke Evanđelja: voleti svog bližnjeg.
Veoma često se misli da je osnovni zadatak Caritasa doniranje humanitarnih paketa (hrana, odeća) ili upravljanje uslugama (menze, spavaonice, vrtići, domovi za odmor). To sigurno jeste važno, ali nije prioritet. Glavni zadatak Caritasa je da obrazuje i animira svoje vernike i građane da budu saosećajniji i pažljiviji prema siromašnima.
Pokušaću da dam primer da bih to bolje objasnio. Zamislimo da Caritas u nekoj zajednici u Srbiji (ili Italiji) otvara starački dom za pomoć bolesnim starcima: to je veoma važna usluga, jer bolesne starije osobe često su same i potrebna im je medicinska nega, specijalizovana pomoć. Ali kao Crkva i kao Caritas ne možemo da mislimo da starački dom rešava sve probleme te starije osobe. Moramo da radimo tako da starački dom ne postane »parking« za starije osobe, mesto na koje se starija lica s potrebama »odvode« od porodice ili zajednice i izoluju u ustanovi.
Zadatak Caritasa je da se te starije osobe osete »dêlom zajednice«, a ne »napuštenim od zajednice«: za njih možemo da organizujemo različite aktivnosti, na primer ‒ da s volonterima idemo u posetu tim starijim licima, popijemo kafu s njima i proćaskamo; ili možemo da ih odvedemo na neki događaj u gradu; ili im pomognemo da održavaju kontakt sa svojom decom i njihovim porodicama … To je župni Caritas, to je zajednica solidarnosti!
Po mom mišljenju, župni Caritas je »pravi Caritas«. Kad u župnoj zajednici ima ljudi koji su pažljivi prema siromašnima u znak solidarnosti s onima koji imaju potreba, to je pravo lice Crkve.
Caritas u Italiji, Srbiji i svetu radi na razumevanju načina animiranja župnih zajednica: to je težak izazov, posebno u bivšim komunističkim zemljama, gde je tokom 50 godina sve radila država, pa zajednice nisu bile naviknute da se nezavisno organizuju za siromašne. U tom velikom izazovu veoma nas podržava Sveti otac papa Franja, koji nas svojim primerom i rečju neprestano podseća na našu osnovnu misiju ‒ da budemo zajednice bliske siromašnima.
Uz delatnike Caritasa su i volonteri. Objasnite nam njihovu ulogu…
Ako razumemo da Caritas nije samo distribucija paketa ili upravljanje uslugama, odmah shvatamo da Caritas ne čine samo njegovi radnici i specijalizovano osoblje. Svaka osoba u zajednici može da bude »Caritas«, svako od nas može da bude Caritas!
Želim da ispričam malu anegdotu. Moj dragi prijatelj sveštenik, danas biskup, rekao mi je da mu je jednog dana telefonirala neka gospođa iz župe: »Moja susetka je često sama, treba joj neko da joj čini društvo, možete li povremeno da pošaljete nekoga iz župnog Caritasa?« Sveštenik je odgovorio: »Draga damo, činim to vrlo rado: postavljam vas za volontera našeg župnog Caritasa!«
Ispričao sam ovu malu anegdotu da bih objasnio kako ne postoje »specijalizovani volonteri« Caritasa: svako od nas može da dâ solidaran doprinos našoj zajednici! Postoji lepa rečenica koja kaže: »Ne postoji osoba toliko siromašna da nema šta da dâ drugima«: možda nema novca, ali može da dâ svoje vreme ili svoje iskustvo. Možete da budete dobrovoljac župnog Caritasa ako imate 18 godina, ali čak i ako imate 70. Možete da budete volonter ako imate samo jedan slobodan sat nedeljno, ali i ako ste u penziji i imate sve slobodno vreme.
Koje je vaše iskustvo u Srbiji?
Srbija je prelepa zemlja, s mnogo zanimljivih zajednica! Tokom ovih godina uspeo sam da upoznam mnoge od njih ‒ od Vojvodine do juga Srbije, pripadnike svih etničkih grupa i svih religija. Možda i ne shvatate dovoljno, ali imate neverovatno bogatstvo kultura, tradicija, vera! Ljudi u Srbiji često razgovaraju o postojećim socijalnim i ekonomskim problemima i tačno je da je mnogima potrebna materijalna pomoć. Ali često zaboravljamo da u Srbiji takođe ima mnogo ljudi i mnogo solidarnih zajednica, tako da može da se ispriča toliko pozitivnih iskustava!
To se odnosi i na Caritas. Uvek kažem da je rad Caritasa u Srbiji »malo čudo«: u postsocijalističkoj zemlji u kojoj su katolici manjina, nakon godina ratova i napetosti, s državom u tranziciji ‒ u kontekstu koji je izuzetno težak ‒ Caritas radi neverovatne stvari. Na državnom nivou, na eparhijskom i na župnom nivou postoji mnogo dobro urađenih projekata u korist starijih lica s potrebama, invalida, mentalno bolesnih, samohranih majki, mladih ljudi bez posla… Neću da zaboravim da je Caritas u Srbiji bio glavni akter u pomaganju poplavljenim zajednicama u 2014. godini, kao i tokom migrantske krize od 2015. do danas.
U prošlosti odnos Srbije i Katoličke Crkve nije bio jednostavan: katolici su često bili doživljavani kao »neprijatelji«. Zaista verujem da je poslednjih godina Caritas mnogo doprineo dobrom ugledu i vidljivosti Katoličke Crkve u Srbiji: Caritas Srbije je potpisao partnerske sporazume s različitim ministarstvima i raznim lokalnim vlastima, bilo je ministara koji su posećivali Caritasove projekte i dobro su govorili o radu Katoličke Crkve. Poslednjih godina čak je bilo i opština u Srbiji koje su počele da finansiraju Caritasove projekte zato što su od koristi ljudima s potrebama. Katolička Crkva danas se više ne doživljava kao »neprijatelj«, nego se sve više smatra »prijateljem« države i srpskog naroda, a to je takođe i zbog Caritasovog rada.
Možemo primetiti da je Caritas uključen u mnoge državne i međunarodne projekte. Kakvi su vaši odnosi na tom području i koje iskustvo imate?
Katolička Crkva je velika porodica na univerzalnom nivou, kao i Caritas. Postoje strukture saradnje na evropskom nivou, kao što su Caritas Evrope i njegove kancelarije, pa čak i globalne strukture kao što je Caritas Internationalis.
U tim godinama uvek sam cenio posvećenost Caritasa Srbije da bude deo projekata i mreža na evropskom i međunarodnom nivou. Verujem da Caritas Srbije mnogo može da nauči sudelujući u tim međunarodnim projektima, ali mnogo toga može da nauči i u drugim Caritasima. Na primer, u julu ove godine Caritas Srbije izabran je kao primer dobre prakse na evropskom nivou u vezi s advocacy ‒ podrškom u socijalnom radu ‒ i ugostio je delegaciju od 15 evropskih ogranaka Caritasa koja je došla da od Caritasa Srbije i srpskog lokalnog ogranka Caritasa nauči kako se podržava!
Po meni, najvažnije mreže i projekti Caritasa Srbije su oni na regionalnom nivou, odnosno oni koji promovišu saradnju u regionu Balkana. Svi znamo koliko je bilo podela i koliko sukoba na ovim prostorima tokom poslednjih 25 godina, a čak i danas postoji toliko teškoća na političkom nivou: mislim na odnose s Kosovom, s Hrvatskom, s Bosnom i Hercegovinom.
Caritas Srbije učestvuje u mnogim projektima u saradnji s drugim Caritasima regiona Balkana, i to u vezi s mnogim temama. Za mene je to vrlo snažna poruka jer nas podseća da je uvek moguće sarađivati, poznavati se, pomagati jedni drugima… Čak i ako politika želi da verujemo da sve to nije moguće, Caritas i Crkva umesto toga pokazuju suprotno.
Veoma sam srećan što Evropska unija takođe ceni ovaj regionalni rad Caritasa na Balkanu: postoji mnoštvo regionalnih projekata Caritasa koji se finansiraju iz evropskih fondova, što pokazuje da smo na dobrom putu!
Možete li da navedete neki konkretan plod ili rezultat vašeg rada s migrantima?
Migracije su novi, veliki izazov našeg vremena. Dolazi do migracija ljudi koji sa istoka stižu u Evropu (Sirijci, Iračani, Avganistanci, Pakistanci…) i koji na svom putovanju tokom poslednje četiri godine takođe prolaze kroz Srbiju. Ali na delu je i migracija mnogih mladih iz Srbije koji odlaze u Nemačku, Austriju, Švedsku i Italiju da traže posao. Za Crkvu kao i za Caritas sve te migracije su ogroman izazov.
Kad govorimo o migracijama balkanskom rutom, od 2015. godine Caritas Srbije, srpski biskupijski Caritas, pa čak i neki župni ogranci Caritasa pružaju pomoć migrantima. Tokom godina upoznali smo tako mnogo ljudi, ali jedna priča me je posebno dirnula, pri čemu pokazuje važnost Caritasovog rada.
Pre dve godine iranska porodica je stigla u izbeglički kamp Bogovađa kod Valjeva: tata, mama i novorođena devojčica. Bežali su od iranskog režima: avionom su poleteli iz Teherana za Beograd kao turisti, ali kad su stigli u Srbiju ‒ odlučili su da se umesto toga nekako domognu Evrope i ponovo izgrade život negde drugde. Ali imali su dva problema: prvi je bio to što nisu navikli na ovu vrstu migracionog iskustva, jer to je normalna porodica koja je u Iranu imala posao i kuću, a umesto toga ‒ iznenada se obrela u izbegličkim kampovima i nije znala šta da radi. Drugi problem bila je ćerka koja je zaista bila vrlo mala i nije im bilo lako da se brinu o tako maloj bebi dok su pokušavali da pređu granice.
Ta porodica je imala veliku sreću što je stigla u izbeglički kamp u Bogovađi, gde Caritas Valjeva ima svoj tim. Caritas im je mnogo pomogao podržavajući ih i psihološki i materijalno: sve dok su bili u kampu, kolege i volonteri starali su se o detetu i njegovim roditeljima.
Potom je jednog dana porodica odlučila da nastavi putovanje, jer pronašla je način da stigne do Bosne. Kolege iz Caritasa Valjeva ukazale su na porodicu kolegama iz bosanskog Caritasa, tako da smo mogli da pomognemo detetu i njegovim roditeljima ‒ prvo u Sarajevu, posle i Bihaću. Posle nekoliko teških nedelja u bosanskim izbegličkim kampovima, porodica je uspela da pronađe način da stigne do Milana u Italiji, gde joj je pomogao Caritas Milana; konačno su se našli u Švajcarskoj, gde su podneli zahtev za azil, a lokalni Caritas im je takođe pomogao.
Tokom svih ovih meseci uvek smo uspevali da održavamo kontakt s porodicom preko Votsapa: šalju nam fotografije i obaveštavaju nas o svojoj situaciji; devojčica danas ima dve godine i zaista je prelepa, najzad živi normalnim životom zajedno s roditeljima i ima nadu u bolju budućnost. Lepo je pomisliti da se sve to dogodilo zahvaljujući Caritasu ‒ brojnoj porodici od Srbije do Švajcarske, koja se starala o ljudima kojima je bilo potrebno.
Otkrijte nam što vas čini najsrećnijim u radu za ovu humanu organizaciju?
Ono što me čini najsrećnijim jeste kad prepoznajem zajednicu solidarnosti, kad zaista vidim župni Caritas koji se realizuje i aktivira. Nema ničeg lepšeg od susreta s grupom ljudi posvećenih poboljšanju svoje župe ili zajednice, koji svoje vreme i resurse stavljaju u pitanje brinući se za siromašne na svojoj teritoriji. Ti ljudi zaista su živi svedoci toga šta znače ljubav prema bližnjem, solidarnost, posvećenost…
Ali epizoda koja me je poslednjih godina dirnula možda više od svega dogodila se posle zemljotresa koji je pre nekoliko godina pogodio centralnu Italiju, posebno područje Amatriče, uništivši čitava naselja i prouzrokujući preko 300 žrtava. Sećam se da sam u dane zemljotresa bio u Beogradu i kao italijanskom državljaninu zemljotres u Amatričeu pričinio mi je veliki bol.
Nekoliko dana nakon zemljotresa, kontaktirao je sa mnom beogradski nadbiskup mons. Hočevar i obavestio me da je odlučio da započne namensko prikupljanje sredstava u Srbiji, jer je toliko katoličkih zajednica u Srbiji, i to u svim biskupijama, nekako želelo da »uzvrati« pomoć i solidarnost prethodnih godina primljenu od naših italijanskih zajednica. Ekonomska pomoć koja je došla iz Srbije jeste bila važna, ali verujem da je još važnija bila kao znak bratstva i solidarnosti: u tom trenutku zaista sam mogao da dodirnem rukama celokupni Caritas širom Srbije!
Za kraj ‒ vaša poruka čitaocima Blagovesti…
Poslednja poruka koju bih želeo da uputim vrlo je jednostavna: ako čitate Blagovest i još niste imali priliku da volontirate u svom župnom Caritasu…. došlo je pravo vreme! Svako od vas može da doprinese izgradnji boljeg sveta! Imate sreću da imate prelepi Caritas u Srbiji: na državnom nivou, na nivou pet biskupijskih ogranaka Caritasa i u mnogim župama na teritoriji Srbije… Čekamo vas!
Poštovani gospodine Daniele, hvala vam na razgovoru i mnogo uspeha u daljem radu!
Intervju preuzet iz iz lista “Blagovesti”.
Razgovarao Robert Zajc