U periodu 10-16. maja Rim je domaćin dve konferencije od izuzetnog značaja za Caritasovu mrežu – Regionalne konferencija Caritasa Evrope i Opšte izborne konferencije Caritasa Internationalis u čijem radu je, u ime predsednika Caritasa Srbije, mons. Ladislava Nemeta, učestvovao i direktor Caritasa Srbije, o. Mihai. Gherghel.
Papa Franjo primio je 11. maja u privatnu audijenciju sve učesnike obeju konferencija i pozvao na dalju izgradnju dobrotvorne ustanove Katoličke Crkve.
Franjo obratio se prisutnima ovim rečima:
Draga braćo i sestre porodice Caritas,
Nakon zločina i razaranja u Drugom svetskom ratu, Prepodobni Pio XII pokazuje saosećanje i brigu cele Crkve za porodice i za mnoge situacije u kojima su oružani sukobi ugrozili živote muškaraca, žena, dece i staraca i zaustavili njihov integralni ljudski razvoj. Papa Pio je proročki podstakao osnivanje tela koje bi podržalo, koordinisalo i povećalo saradnju među brojnim postojećim humanitarnim organizacijama preko kojih je Crkva rečima i delima najavljivala i svedočila o Božjoj ljubavi i Hristovoj naklonosti prema siromašnima, najmanjima, napuštenima i odbačenima.
Sveti Jovan Pavao II nastojao je da istakne blisku vezu koja je od samog početka povezivala Caritas Internacionalis sa sveštenicima Crkve, posebno sa Petrovim naslednikom, koji u ljubavi predsedava Crkvama. Caritas Internacionalis to postiže pre svega crpeći iz izvora ljubavi u Crkvi, Hristov dar samog sebe na Tajnoj večeri.
Nikada ne smemo zaboraviti da je u korenu svih naših humanitarnih i društvenih delatnosti sam Hrist koji je „zavolevši svoje u svetu, zavoleo ih do kraja“ (Jovan 13:1). Euharistija, sakramentalni znak živog, stvarnog i trajnog prisustva Hrista koji sebe prinosi za nas i koji nas je najpre zavoleo ne tražeći ništa zauzvrat, „Gospod ide u susret čoveku, stvorenom po obličju Božijem (up. Postanje 1:27), učinivši ga svojim saputnikom na dugom putu“.
Euharistija je namenjena nama. Hrana i piće su ono što nas drži na putu, jača nas u umoru, podiže nas kada padnemo i poziva nas da slobodno prihvatimo sve što je Bog učinio za nas i za naše spasenje.
U prisustvu ove velike i neizrecive tajne, bezuslovnog i izobilnog dara koji je Hrist učinio od sebe iz ljubavi, ostajemo zadivljeni, a ponekad i potreseni.
Poput Jevreja čija su srca probola Petrove reči na dan Pedesetnice, i mi se moramo zapitati: „Braćo, šta da radimo? “ (Dela 2:37).
Možemo sa zahvalnošću ući u radosnu i obilnu tajnu ‘vraćanja’, izražavajući svoju zahvalnost Bogu obraćajući se našoj braći i sestrama koji pate, kojima je potrebna briga, kojima je potrebna naša pomoć da povrate svoje dostojanstvo sinova i kćeri otkupljene ‘ne od propadljivih stvari, nego najdragocenijom krvlju Hristovom’ (1 Pt 1,18-19).
Svako od nas može uzvratiti Božju ljubav prema nama tako što će postati njegov znak i oruđe za druge. Nema boljeg načina da pokažemo Bogu da razumemo značenje Euharistije nego da dajemo drugima ono što smo sami primili (up. 1. Kor. 11, 32). Kada, kao odgovor na Hristovu ljubav, činimo sebe darom za druge, mi najavljujemo Gospodnju smrt i vaskrsenje dok on ne dođe (st. 26). Na taj način manifestujemo najautentičniji smisao tradicije.
Važno je vratiti se izvoru, Božijoj ljubavi prema nama, upravo zato što identitet Caritasa Internacionalis direktno zavisi od misije koju je primio. Ono što ga razlikuje od drugih organizacija koje deluju u društvenoj sferi jeste njen crkveni poziv, i ono što precizira njegovu službu u Crkvi, u poređenju sa mnogim drugim crkvenim udruženjima i ustanovama posvećenim dobročinstvu, njegov zadatak je da pomaže i podržava biskupe u vršenju pastoralnog Caritasa, u zajednici sa Apostolskom stolicom i u skladu sa učenjem Crkve. S tim u vezi, svestan sam da radite na partnerstvu i bratskoj saradnji kao temeljnim stubovima katoličkog identiteta Caritasa: zahvaljujem vam i pozivam vas da nastavite ovim putem.
Da bih vas ohrabrio da otvorenog srca i obnovljene nade istrajete u svojoj posvećenosti službi Caritasa, zamolio bih vas da pažljivo ponovo pročitate postsinodalnu pouku Amoris Laetitia, posebno njeno četvrto poglavlje. Iako se bavi porodičnim i bračnim životom, poglavlje sadrži uvide koji mogu biti korisni u vođenju posla koji vas čeka u budućnosti i davanju novog podsticaja vašoj misiji.
Pišući hrišćanskoj zajednici u Korintu, sveti Pavao kaže da je Caritas „izvrsniji put“ (1 Kor 12, 31) da upoznaju Boga i razumeju suštinu hrišćanskog života. O tome govori poznata ‘pohvala ljubavi’, u kojoj apostol ističe da nedostatak ljubavi isprazni svaku aktivnost od njene supstance, ostavljajući samo spoljašnji oblik, ali ne i unutrašnju stvarnost. Čak i najneobičnija dela, čak i najherojskija dela velikodušnosti, kao što je davanje svog imanja za pomoć izgladnelima (up. 1. Kor 13, 3), ako se vrše bez milostinje, nemaju koristi.
Bez ispovedanja vere u Boga Oca, izvor svakog dobra; bez toga, iskustvo prijateljstva sa Hristom, koji je otkrio lice trojične ljubavi; bez rukovodstva Duha Svetoga koji vodi ljudsku istoriju ka punoći života (Jn. 10,10) ne ostaje ništa osim pojava – nema više dobrote, već samo privid dobrote.
Tada bi bilo lako izgubiti iz vida svrhu đakonata, službe kojoj pripadamo mi koji smo pozvani, tj. da delimo radost evanđelja i njegovu poruku jedinstva, pravde i mira. Ovo bi lako moglo da ustupi svetskim načinima razmišljanja koji bi nas skrenuli na pragmatični aktivizam ili lični interes koji šteti crkvenom telu.
Dobročinstvo – Caritas – je naš život; to je ono što nas čini da budemo ono što jesmo. Kada prigrlimo ljubav Božiju i kada u njoj volimo jedni druge, ulazimo u dubinu svog identiteta, kao pojedinci i kao Crkva, i u smisao našeg postojanja. Shvatamo ne samo koliko su naši životi važni, već i koliko su dragoceni životi drugih. Jasno uočavamo kako je svaki život jedinstven i neotuđiv, čudo u Božjim očima.
Ljubav nam otvara oči, širi pogled i omogućava nam da prepoznamo stranca koji nam pređe put, lice brata ili sestre koji imaju ime, priču, dramu, na koje ne možemo ostati ravnodušni. U svetlosti ljubavi Božije, stvarnost drugog izlazi iz senke, izlazi iz beznačajnosti i dobija vrednost, relevantnost. Potrebe bližnjeg, njegovi izazovi, problemi, mogu u nama probuditi osećaj odgovornosti. U svetlu ljubavi uvek otkrivamo snagu i hrabrost da odgovorimo na zlo koje tišti druge, da lično odgovorimo na to zlo, i suočimo se sa njim tako što ćemo se potpuno posvetiti i zasukati rukave. Božja ljubav nam čini smislenim težinu tuđe ljudskosti kao jarma blagog i bremena lakog (up. Mt 11,30). Vodi nas da osećamo rane drugih kao svoje i izaziva nas da izlijemo melem bratstva na nevidljive rane koje vidimo da su prisutne u njihovim srcima.
Da li želite da znate da li hrišćanin živi dobročinstvo?
Pažljivo pogledajte da li su voljni da pomognu slobodno, sa osmehom na licu, bez gunđanja ili nerviranja. Dobročinstvo je strpljivo, piše Pavao, a strpljenje je sposobnost da se izdrže neočekivana iskušenja, svakodnevni napori, a da se ne izgubi radost i poverenje u Boga. Jer to je rezultat sporog, mučnog duha, u kome učimo da savladavamo sebe i prepoznajemo svoja ograničenja.
Kako učimo da se odnosimo prema sebi, razvija se i međuljudska zrelost i shvatamo da drugi ljudi „imaju pravo da žive u ovom svetu, baš onakvi kakvi jesu“ (Amoris Laetitia, 92).
Oslobađanje od samoreferencijalnosti, od toga da ono što želimo za sebe smatramo jezgrom oko kojeg se sve vrti, čak i do te mere da druge podredimo svojim željama, zahteva ne samo obuzdavanje tiranije našeg egocentričnosti, već i negovanje kreativne i dinamične sposobnosti da harizme i kvaliteti drugih dolaze do izražaja.
Živo dobročinstvo – Caritas – znači biti velikodušan i dobroćudan, priznajući, na primer, da je za konstruktivan zajednički rad najpre potrebno ‘napraviti prostor’ za druge. To radimo kada smo otvoreni za slušanje i dijalog, spremni da razmotrimo mišljenja koja se razlikuju od naših, ne insistirajući na sopstvenim stavovima, već tražimo mesto susreta, način posredovanja.
Hrišćanin koji živi uronjen u Božju ljubav ne gaji zavist, jer „u ljubavi nema mesta nelagodi zbog sreće druge osobe“ (Amoris Laetitia, 95).
Ljubav nije hvalisava ili arogantna, jer ima osećaj za meru. Ljubav nas ne uzdiže do drugih, već nam omogućava da im pristupimo sa poštovanjem i dobrotom, blagošću i nežnošću, osetljivi na njihove slabosti. „Ako želimo da razumemo, oprostimo i služimo drugima iz srca, naš ponos mora biti isceljen i naša poniznost se mora povećati“ (Amoris Laetitia, 98).
Ljubav nije sebična, nego ima za cilj da promoviše dobro drugih i podrži ih u njihovim naporima da ga postignu.
Ljubav ne vodi računa o pretrpljenim nepravdama, niti ogovara o zlu učinjenom drugima; naprotiv, blagorazumno i u ćutanju sve poverava Bogu, ostavljajući po strani sud.
Ljubav pokriva sve, kaže Pavao, ne da bi sakrio istinu, kojoj se hrišćanin uvek raduje, nego da bi razlikovao greh od grešnika da bi, dok je prvi osuđen, drugi mogao da se spase. Ljubav sve opravdava da bismo svi našli utehu u Očevom milosrdnom zagrljaju i bili obavijeni njegovim oproštenjem pune ljubavi.
Pavao završava svoju „hvalu“ izjavom da je dobročinstvo, kao bolji način da se dođe do Boga, veće od vere i nade. Potpuno je tačno ono što kaže Apostol. Dok su vera i nada ‘privremeni darovi’, tj. povezana sa našim životima hodočasnika i putnika na ovoj zemlji, milost je, s druge strane, „definitivni dar“, zalog i predokus poslednjeg vremena, Carstva Božijeg. Sve ostalo će proći, ali milosti nikad kraja. Dobro koje se čini u Božje ime je dobar deo nas koji neće biti izgubljen ni izbrisan. Božji sud o istoriji zasniva se na ‘danas’ ljubavi, na njegovom razlikovanju onoga što smo učinili za druge u njegovo ime.
Kao što je Isus obećao, nagrada će biti večni život: „Dođite blagosloveni od Oca mog! Nasledite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“ (Mt 25,34).
Caritas Internacionalis je od početka zamišljen i željen kao izraz crkvenog zajedništva, sredstvo i manifestacija unutarcrkvenog agapa, posrednik između univerzalne i partikularne Crkve, i podržavajući uključivanje celog Božjeg naroda u delo dobročinstva.
Vaš prvi zadatak je da sarađujete sa vaseljenskom Crkvom u sejanju semena, propovedanju Jevanđelja kroz dobra dela. Ovde se ne radi samo o pokretanju projekata i strategija koje se pokažu uspešnim i delotvornim, već i o uključivanju u stalni proces misionarskog preobraženja obraćenja. Od njih se traži da pokažu da Jevanđelje „odgovara najdublja očekivanja ljudske ličnosti: odgovor na svačije dostojanstvo i ispunjenje u uzajamnosti, zajedništvu i plodnosti“ (Amoris Laetitia, 201). Iz tog razloga, najvažnije je pomenuti tesnu vezu između rasta u ličnoj svetosti i crkvenog misionarskog preobraženja. Pozivaju se svi koji rade za Caritas da pred svetom svedoče o ovoj ljubavi. Budite misionarski učenici! Idite stopama Hristovim!
Inače, pozvani ste da pratite mesne Crkve u njihovom aktivnom zalaganju za pastirsku brigu o dobročinstvu. Vodite računa o obrazovanju kompetentnih laika sposobnih da prenesu poruku Crkve u politički i društveni život. Izazov zrelih i svesnih laika je kao i uvek aktualan, jer njihovo prisustvo seže u sve one sfere koje direktno dotiču živote siromašnih. Oni mogu da se izraze kreativnom slobodom, majčinskim srcem Crkve i brigom za socijalnu pravdu, zahvaljujući svom angažovanju u izazovnom radu promene nepravednih društvenih struktura i unapređenju sreće ljudske ličnosti.
Na kraju, preporučujem jedinstvo. Vaša konfederacija obuhvata mnogo različitih identiteta. Doživite svoju različitost kao blago, pluralizam kao resurs. Takmičite se u ispoljavanju poštovanja jedni prema drugima i dozvolite da sukobi dovedu, ne do podela, već do susreta i rasta.
Dok vas sve preporučujem na zastupništvo Marije, Majke Crkve, molite se za mene. Tebi i svim onima koji te podržavaju u tvom radu molim blagoslov Gospodnji