U prostoru Press centra UNS-a u Beogradu, 30. marta održan je razgovor koji je otvorio ono o čemu se često ćuti. Razgovor u kojem su se susreli struka, lična iskustva i podrška zajednice. Razgovor u kojem su ljudi prestali da budu „dijagnoze“ i ponovo postali ljudi.
Tribinu „Mi nismo samo dijagnoza“, povodom Svetskog dana borbe protiv bipolarnog poremećaja, organizovao je Caritas Srbije u saradnji sa Melindom Đorđević, aktivistkinjom koja se i sama nosi sa bipolarnim poremećajem. Sala je bila ispunjena pažnjom, ali i podrškom i osećajem sigurnosti. Od prvog trenutka bilo je jasno da ovo nije još jedan formalni događaj, već prostor u kojem je dozvoljeno biti otvoren.
Bipolarni poremećaj je kompleksno stanje koje karakterišu smene depresivnih i maničnih epizoda. Iako se o njemu sve više govori, razumevanje u društvu i dalje je ograničeno. Ljudi koji žive sa ovim poremećajem često se ne bore samo sa simptomima, već i sa dodatnim teretom – stigmom, nerazumevanjem i društvenom distancom.
Panelisti su govorili otvoreno, emotivno i iskreno
Dr Aleksandar Makević, psihijatar iz Klinike „Laza Lazarević“, dao je stručni okvir razgovoru, ali i ono što često nedostaje konkretne, jasne i ljudske odgovore. Njegovo prisustvo ostavilo je snažan utisak na publiku, koja je aktivno učestvovala, postavljala pitanja i tražila savete.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka večeri bio je nastup pesnikinje Kristine Simonović, koja i sama živi sa bipolarnim poremećajem. Njene reči nisu bile objašnjenje – bile su iskustvo. Kroz lična iskustva i poeziju iz svoje zbirke „Bol nije prava linija“, ogolila je stvarnost života sa ovim stanjem, na način koji pogađa direktno u srž.
Važan ugao razgovoru donela je i Verica Petrašinović, koja je govorila o značaju podrške osobama sa mentalnim smetnjama, ali i o ulozi tela, pokreta i plesa kao načina da se emocije kanališu, razumeju i integrišu. Njeno izlaganje podsetilo je da mentalno zdravlje nije samo pitanje misli, već i tela – i da put ka ravnoteži često uključuje i ono što ne možemo lako izgovoriti, ali možemo izraziti pokretom.
Govorila je i publika.
Ljudi su delili lična iskustva, neki iz perspektive onih koji žive sa bipolarnim poremećajem, drugi kao članovi porodice i prijatelji. U tim trenucima postalo je jasno koliko je podrška okruženja ključna. Više puta je naglašeno: oporavak nije individualni proces – on se dešava u odnosima, u zajednici, u prihvatanju.
Bilo je i suza i smeha i tišine koja ne opterećuje, već povezuje.
Poseban doprinos događaju dala su udruženja „HERC“ i „VIDEA“, koja su predstavila rukotvorine svojih članova – još jedan podsetnik da ljudi nisu njihove dijagnoze, već osobe sa talentima, kreativnošću i potencijalom.
Program je vodila Melinda Đorđević, čija je autentičnost i otvorenost dodatno oblikovala atmosferu poverenja. Kao neko ko i sama živi sa bipolarnim poremećajem, donela je glas koji je istovremeno ličan i snažan, ali i most između učesnika i publike.
Zašto je ovakav razgovor važan?
Stigma i dalje ostaje jedna od najvećih prepreka za osobe sa mentalnim smetnjama. Ona ne dolazi samo iz neznanja, već i iz straha, stereotipa i nedostatka susreta sa stvarnim ljudskim pričama. Zbog stigme, mnogi ne traže pomoć. Zbog stigme, ljudi se povlače iz društva. Zbog stigme, porodice često ostaju same.
Zato su ovakvi razgovori više od događaja, oni su korak ka promeni.
Caritas Srbije već više od dve decenije radi na unapređenju položaja osoba sa mentalnim smetnjama, kroz direktnu podršku, zagovaranje i razvoj usluga u zajednici. Poseban fokus stavlja se na proces deinstitucionalizacije i na stvaranje društva u kojem podrška nije izuzetak, već standard.
Jer mentalno zdravlje nije pitanje jedne grupe ljudi. To je pitanje društva u celini. I zato je važno da nastavimo da govorimo. Jasno, odgovorno i bez straha.
Jer ljudi nisu njihove dijagnoze.
POGLEDAJTE SNIMAK CELE TRIBINE
