Predsednik Caritasa Srbije, beogradski nadbiskup i mitropolit mons. Ladislav Nemet, SVD, čestitao je Božić svim vernicima. Božićnu poslanicu prenosimo vam u celosti. 

Slike koje vidimo o ratu na Bliskom istoku, ali i iz Ukrajine, isto kao i izveštaji s bojišta, pokazuju da su glavni ciljevi napada svih zaraćenih strana, pored onih vojnih, svakako i izvori energije, struje i vode. A u današnjem svetu, bez električne energije, u mraku, bez vode u modernim zgradama ‒ ne može da se živi, ili je to vrlo teško.

Ako se vratimo samo nekoliko godina unazad, i mi smo znali da živimo u tami. Mi stariji sećamo se koliko puta za vreme ratova devedesetih godina nije bilo struje, pa su se koristile sveće, uljane lampe, a za važnije ustanove uključivali agregati.

Verovatno je uvek bilo tako. Čovek je uvek tražio svetlo da bi video, da bi se oslobodio nesigurnosti tamnih prostora, koji kao teret guše i stežu srce. Božićno vreme je od prvih početaka ovog praznika vezano za svetlo, tačnije za izvor svih svetlosti, Sunce i posebno Boga.

Jedan od najvećih proroka u Bibliji, Izaija, u svojoj knjizi s radošću piše: »Narod koji je u tmini hodio svetlost vide veliku; one što mrklu zemlju obitavahu svetlost jarka obasja« (Iz 9, 1).

Sunce se rađa svakog dana i razgoni pred sobom tamu, nesigurnost i strah. To su dobro shvatili i ljudi pre Isusa, pa je u mnogim mnogobožačkim religijama vrhovni Bog bio bog Sunca. Mislili su i verovali da ta zvezda iznad nas daruje punoću života, da nas održava u životu, da nas obasipa svojim blagoslovom. Prinosili su Suncu darove, nekad čak i ljudske žrtve, da bi odobrovoljili boga Sunce, da mu se zahvale ili da od njega nešto traže. U Rimu, u doba Isusovog rođenja, Sunce je bilo simbol pobede svetla nad tamom, a slavilo se kada je u Rimu dan počinjao da biva duži, znači oko 23-24. decembra. Taj datum i priliku preuzeli su hrišćani kada su počeli da slave Božić 25. decembra. Naravno, sa sasvim novim sadržajem. Jer mi smo shvatili da prava svetlost dolazi od Boga, kako dalje piše prorok Izaija, i to ne u obliku zvezde koja bi nas obasjavala, nego u ljudskom telu, u telu koje je kao naše, a ipak drugačije. »Jer, dete nam se rodilo, sina dobismo; na plećima mu je vlast. Ime mu je: Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mironosni. Nadaleko vlast će mu se sterati i miru neće biti kraja nad prestoljem Davidovim, nad kraljevstvom njegovim: učvrstiće ga i utvrditi u pravu i pravednosti«, pa dodaje: »učiniće to privržena ljubav Jahve nad vojskama« (Iz 9, 5‒6).

Prorok Izaija nije samo naveštavao dolazak svetla ‒ i, na kraju krajeva, rođenje jednog veličanstvenog deteta ‒ nego svojim rečima produbljuje simboliku pobede svetla nad tamom. Tama je za proroka svako delo nasilja, bilo da li je ono počinjeno od strane vojnika, ili običnih građana, kako bismo danas rekli − civila.

Pamtimo 3. maj 2023. kada je smrtno ustreljeno devetoro đaka i njihov čuvar u osnovnoj školi »Vladislav Ribnikar«. Bili smo zgroženi, nismo mogli da poverujemo da je to moguće i kod nas. Pa ipak, desilo se; desilo se zbog različitih činjenica, spleta okolnosti, ljudskih propusta, neodgovornih osoba, ali i kriminalnog čina. Danas tačno znamo da sredstva komunikacije mogu strašno da utiču na naše ponašanje. Znamo koju ulogu imaju mediji i sredstva društvenih komunikacija u vođenju ratova, dezinformacije, širenje mržnje, što sve može da dovede do strašnih tragedija. Rijaliti programi kao što su Zadruge, Farme, Veliki brat tako i dalje šire kulturu tame u ljudskim srcima, bude u ljudima osećaj, varljivi utisak da je sve moguće i dozvoljeno, da se sve toleriše, da se sve može napraviti onako kao na televiziji. U čoveku postoje i dobro i zlo, i svetlo i tama, a čini se da je mnogo lakše povećati u njemu količinu tame nego snagu svetla. Kako je teško nagovoriti ljude da u ova teška vremena daju nešto za siromahe, a kako je lako naleteti na nekoliko kockarnica u svakoj ulici ovog divnog grada Beograda, u kojima se gube finansijska sredstva i razaraju životi porodica i pojedinaca.

Čovek je pozvan da bude nosilac svetla, topline i ljubavi. To znamo otkako smo se pojavili na zemlji, ali do koje granice može da ide ta svest nošenja svetla, topline i ljubavi ‒ za to smo saznali u osobi Isusa koji se rodio u Vitlejemu.

Njegova pojava je od samog početka donosila svetlo u tamnu noć Palestine. Prvo su pastiri čuvajući svoja stada videli jako svetlo nebeske vojske, posle toga je cela štala u Betlehemu bila obasjana svetlom anđela koji su slavili Boga. Mudraci sa Istoka došli su slédeći svetlo čudesne i tajanstvene zvezde na nebu. Kada je počeo javno da nastupa kao prorok i učitelj, Isus je vraćao vid slepima, brisao tamu greha u srcima ljudi, na gori Tabor se preobrazio, postao sjajan kao sunce, a posle uskrsnuća postao je neprolazno, večno svetlo za sve koji veruju u Njega.

Neka ovo svetlo osvetli i naša srca, a posebno srca onih koji odlučuju o velikim pitanjima današnjice. Neka političari izađu iz začaranog kruga svojih »interesa«, iz tame zablude da oružje i nasilje mogu da rešavaju probleme čovečanstva, da reše sporove. Hvala Bogu, još nikad se nije dogodilo da bi neki rat večno trajao, uvek se dolazilo do mira, trajnog, ili samo privremenog i delimičnog. Znajući sve to, zašto je čovek tako slep da uvek uznova srlja u tamu greha, nasilja, slepog nacionalizma ili ispraznog populizma, koji obećava sve a ne ostvaruje gotovo ništa.

Molimo se ovih dana da hrišćanski narodi koji vode bratoubilački rat shvate potrebu mira za sve, da progledaju i začuju vapaje živih koji svakog dana pokapaju svoje mrtve. Nemojmo zaboraviti ni ratove među različitim narodima, kao u Svetoj zemlji, u Siriji, u mnogim državama Afrike. Setimo se hrišćana proteranih iz Nagorno-Karabaha, kao i izbeglica širom sveta.

U ovom današnjem trenutku, kada se čini da je tama jača nego svetlo, pogledajmo na malog Isusa pa ćemo shvatiti: pravi izvor svetla, Bog i novorođeni Bogočovek, uvek će imati poslednju reč, i to ne reč nasilja i zla, nego života!

Srećne praznike  – Božić i Novu godinu, želim svima vama!

† Ladislav Nemet, SVD,

beogradski nadbiskup i metropolit